Сви смо небројено пута били „благословљени“ да гледамо по зилионити пут „Срећне људе“ и вјероватно сви знамо ону чувену Шћепанову:„Не могу да ти причам о авионима и моторима, али о женама могу да ти причам 24 сата да не погријешим“. Нажалост ово није чланак о женама. И ја вам не могу причати о авионима и моторима, али о алтернативној сцени у Бањој Луци могу да вам причам 24 сата, а да не погријешим; што вјероватно више говори о мени него о тој сцени.
Како сам један од оних што више воли да чачка по свом, а не туђем дворишту, тако ћу и овдје причати о „крајишкој љепотици“, граду на ријеци Врбас. Сви знате за Бању Луку, мјесто рођења најбољег ћевапа на свијету, мјесто гдје „блеја“ траје од раних јутарњих часова сваки дан, град гдје скоро за свакога има по нешто и град фамозног мита „7-1“ (седам жена на једног мушкарца), али тренутном сликом града ја бих прије рекао „седам кафана на једног човјека“. Алтернативна музичка сцена и Бања Лука не иду тако добро руку под руку, а посљедњих десет година скоро па да се и мрзе.
Да би живјела сва та прича око алтернативних музичких праваца као што су рок, метал, панк, хип-хоп – требају постојати услови. Наравно, да би услови постојали требају се појавити особе које неће само сједити „на својој велој рити и красти богу дане“, него покренути ствари. Покретале су се ствари, није да нису. Они мало старији ће се сјетити клубова Оназис, Ремингтон, Цедубал и наравно култних клубова Music Hall и Гето. Они који су од скоро у овим причама могу се сјетити ДФК Клуба (еx-К.С.Е.Т.), Дома Омладине, имају ту још ДКЦ Инцел, сада је и Соколски кренуо оживљавати опет. Има неких знакова буђења, али је то генерално доста споро и доста траљаво (у већини случајева), јер се у 99 одсто таквих манифестација не врти оно најважније – новац.
Сада ће се појавити неки паметни анти-комформиста или неки wannabe анархиста па пробати рећи „о чему овај сере, какве паре, алтернатива је против капитализма“. Под број један, правило овог друштва је „нема џабе ни за бабе!!!“; под број два, данас се не живи од љубави и ентузијазма (којег нам и те како мањка). Пробај ставити љубав у тигањ, па ми јавите јесте ли се најели. Под број три, тренутна алтернативна сцена у Бањој Луци нема да понуди ништа што би могло натјерати неке имућније да им у очима заигра знак долара и да помисле „ово је добро, ово би се могло погурати, изрекламирати да се извуче која марка, а и они успију“.
Сцени недостаје бендова да изађу пред публику. Под број четири, да би нешто успјело и пробило се мора имати публику и пратиоце, обожаваоце, назовите их како хоћете. Када кажем фан и публика не мислим на људе који долазе на свирку да се напију, надрогирају и падају у коме или дјевојке које долазе у „cock hunt“, него мислим на особе које ће дати десет марака за мајицу, 20 марака за плочу бенда, купити карту за концерт бенда, а не жицкати се на вратима „ај ме друже пусти, немам кинту, а то ми ортаци свирају“. Ја овдје никога не пљујем, ово је чињенично стање нашег града и сцене.
Сцену не чине само бендови. Сцену чине издавачи, промотери и организатори концерата, особе које раде омоте/буклете/постере/визуелно представљање, власници клубова и, на крају, посљедње, али и НАЈВАЖНИЈЕ – публика. Три категорије се могу направити у овом микрокосмосу, а које су битне за опстанак и развој алтернативне музике.
На првом мјесту је свакако простор за концерте, јер без простора можете само сједити у кући и што би рекао наш народ „свирати курцу“. Друго – недостаје нам организатора, особа или више појединаца који ће заједно радити на организовању фестивала, концерата, изложби… Треће и оно у овој скупини што је најважније – понуда (бендова, извођача, умјетника), јер да би имао потражњу и створио баз фанова и имао било какво мишљење публике, мора се нешто понудити.
Кренимо од оног првог – простори који омогућавају алтернативним умјетницима да се изразе пред публиком је свакако у благо реченом паду. Набројао сам горе да је ДКЦ Инцел и даље актуелан. И они као и свака организација која дјелује има своје трошкове, а да не би „упадали сами себи у стомак“ морају некада правити и догађаје који су генерално прихваћени у народу. Па су и они драстично смањили број хип-хоп, метал, HC и панк концерата и преоријентисали се на прављење rave свирки.
Експанзијом трендова преко интернета и наш град је постао луд за рејв журкама и огромним количинама таблета. Није тајна и сви ми знамо да у 99 одсто случајева такве журке привлаче и љубитеље психоактивних супстанци, да не кажем пајдомане. То опет није кривица ни клуба ни организатора. Њихово је да се побрину да нико не унесе пиштољ и повриједи друге. Један велики минус тог клуба је што је малкице удаљен од центра града. Ми Бањалучани смо генерално лијене вреће гована, па ако је нешто на више од пет минута хода иде она стара добра флоскула „нећу да идем доље у вукојебину на свирку“. Они се боре свим снагама да популаризују тај простор, али слабо то иде, јер је ту наметнут тај минус удаљености.
Долазимо до клубова који имају простор, локацију, али и страх. Страх да ће изгубити постојећу клијентелу ако убаце неког умјетника и бенд који иду мало више „у кости“ са прозивкама. Најјачи примјер тога је Rock Symphoy. Локација – фантастична, простор клуба – фантастичан, концепт – врло добар, кафа – одлична. И то је то. Једноставно у тај клуб неће ући и засвирати ништа што је јаче од Освајача. Ех сада, ни то није за пљување. Јер опет боље да нови клинци, а и старије прдоње пију кафу уз AC/DC, Metallicu и Scorpionse него уз Цецу, Јецу и Перецу; али руку на срце то ће тешко икада постати клуб који ће пружити сигурну луку за жешће метал, пaнк, хардкор бендове.
Онда имамо и једну аномалију, а та аномалија града се огледа у клубовима какви су Игра Мечка, Жижа и слични. Иако су површински не већи од просјечне кафане „у крају“, оне редовно праве неке акустичне концерте, DJ-сетове и неке тематске вечери. На дуже стазе то се може посматрати као спасоносна линија алтернативне сцене, али да би се направио „биг банг“ да сцена опет продише, треба – не више – него веће. Свакако дубоки наклон власницима тих кафића што се цимају да би било шта Бањалучанима понудили што у свом опусу не велича турбо-фолк, великог брата, задруге и остале дегенеративне ствари које изједају ово друштво. И сам знам колико се Оги (Жижа) зна гањати око свега тога, тако да ти људи заслужују и подршку и наклон.
Долазимо до простора који су некада били велики, а данас су само гиганти на издисају и тотално су склоњени у страну. Цедубал је одавно покојни, Ремингтон покојни, Оназис је добар ако вас интересују палачинке, а не алтернативна сцена. Соколски Дом је некако увијек ту био присутан, али испод сваког радара, једноставно су сви заборавили на њега, а он је можда скривени џокер бањалучких алтернативаца (размислите о томе!).
Да не дужим, а и овако сам се раскењао, били су ту још Trendkill, Renagade Club, и гомила још неких кафића који су направили по коју свирку и нестали са мапе. Треба истаћи два јако битна објекта у стасавању мало старијих људи из града. Први и у сваком смислу ungerground простор је био „Гето“ у Новој Вароши. Тај простор је послужио као база за много добре пробе неких сјајних бендова какав је био „Револт“, послужио је као простор за свирке неким гигантским величинама у музици како прије тако и данас; неки ће се сјећати да су Desaster, Fatal Embrace и Holy Moses пржили најстрашније у „Гету“. Данас се не зна шта је са тим простором; неки кажу да је затворен, неки да је претворен у локалну теретану, а неки пак тврде да је то неки простор културе а.к.а галерија.
Долазимо до култног мјеста на Мејдану, код дворане Обилићево, легендарни Music Hall. Мјесто које је без проблема примало пар стотина људи и гдје су на слушаоне (не свирке, него јебене слушаоне) метала/рока/панка знале доћи једну или двије стотина душа. Довољно је рећи да је некада прије рата ту требала доћи Sepultura (мит или истина, свакако добра урбана легенда). Данас је и то мјесто одсјечено од употребе за свирке. То је сада ласер-таг терен за „борбу“. Једино горе од тог срања је када добијете позив од Зирија (знаш да те волим) да идете на то исто срање.
И сада долазимо до најпозитивније и уједно мени највеће мистерије у вези бањалучких клубова, а то је City Pub. Неки га се сјећају док је ту био кафе Молоко. Ово мјесто се налази у самом центру града, на идеалној локацији, тотално је комерцијално природе, али опет дозвољава прављење метал, панк, рок свирки у њиховом простору. Зашто говорим да је ово аномалија? Зато што комерцијалност или било каква већа новчана добит и алтернативна музика у Бањој Луци не да не иду руку под руку већ су смртни непријатељи.
Имао сам прилику да и упознам власнике паба, људи су на свом мјесту, боре се да преживе сваки нови дан као и сви ми, значи нису то неке нишкористи или протуве. Али опет подстичу младе да долазе и пуштају било који жешћи музички правац у њихов простор и великодушно дају простор за концерте. То је заиста јединствен и свијетао примјер како се свака заједница треба опходити чак и према оним не толико комерцијалним и конвенционалним музичким жанровима.
Сваке седмице они праве метал/панк слушаоне, некада је и нека диско носталгија, али похвално је што ту нема турбофолка, крљања и неких сеоских џибера који глорификују такве пиздарије. Уз Соколски, ово мјесто би свакако могло бити веома важна карта у рукаву покушаја оживљавања бањалучке сцене.
Да сада попричамо о публици у Бањој Луци. Доста рано сам кренуо луњати око мјеста гдје се свирао панк, метал и хардкор са старијом екипом. Могу рећи да од краја 2000. године па до данас на концертима алтернативне сцене виђам скоро исте њушке. Додуше накупило се ту неких бора, браде посиједиле, коса опала, али у суштини не мијења се ништа. Неки су одустали од овога, ваљда породица, послови, те комфорне зоне које знају убити човјекову љубав за чвршћим звуком и музиком која има шта рећи „у лице и то са ставом“, али млађих недостаје.
Генерални проблем који се појавио у Бањој Луци и није умро до дана данашњег – сујета. Јер колико год се ми неки бавили музиком овдје, ми смо другарима из другог бенда на концерту публика и подршка, а не саборци на позорници. Ех, онда на сцену ступа сујета. Ако неко направи нешто добро, објави албум мало даље од Бање Луке, одради коју свирку вани – инстантно креће пљување. То су оне стандардне флоскуле типа „Ма шупци су то, пичке продане“, „Знам ја њих, лако је њима имају пара, буржуји дебили“ или „Ти су шупка дали да би отишли свирати ту и ту са овим и овим“. Бања Лука има тај проблем да константно понавља то умјесто да прича буде када неко изда албум, па да га остали бендови питају како је дошао до издавач, може ли њих погурати и помоћи.
Или ако је неко свирао вани, да га питају шта они да ураде да то исто ураде. Не, Бања Лука је закуцана у пљување једних на друге. Директори су све рекли са стиховима: „Ратови за динар, ратови за дворишта/Ратови за тарабу – краве цркавају/Родбина у свађи псује се на међи!“, само да комшији цркне крава, да није срећан, па макар и ја не био срећан са њим. Док је тако нема напретка. То је та старија генерација носила и носи и данас, у то сврставам све старије од 24 године. Што се тиче млађе публике, види се да их има. Појављују се полако и постепено, али им треба неко мјесто или константан концертни програм да их држи на окупу док само не би „проходали“ као екипа и правили подршку једни другима.
Сада да видимо гдје смо на понуди. Имао је овај град финих бендова који данас раде успорено или не раде никако. Мислим да је највећи проблем у раду тих бендова било то што им нико није дао да се окушају на већој позорници када се навјежбају, да осјете велику позорницу. Рецимо Кастел љетне фестивале су окусили бендови попут Танкера, Брутал Протеста, Интерфектора и још неких, али већина није.
Један мој пријатељ је то дивно рекао: „Ови сви љетни фестивали на Кастелу стално исте зову. Галија, Дивље Јагоде, Хладно Пиво, Ван Гог. Имаш осјећај као да у залихама имају још милион постера, логоси бендова исти, само мијењају године“. То је апсолутно истина. Изгледа да неко мисли да су људи Бање Луке телад, па им се сваке године треба објашњавати колико је Котор стар, како се боје мешају са киселином и да ли мотори јуре у даљини.
Тренутно једину такву могућност да бендовима држи залеђе на Касетлу би могао пружити Демо Фест, као један од водећих фестивала у региону. Да се једна бина постави за бањалучке бендове, јер фин је подстицај сваком новом бенду када би могао свирати на реномираном фестивалу да стекне име и искуство а и фино стоји у CV-ију. Рећи ће неки да је ово тотални локал-патриотизам, ја само могу рећи да јесте и да ме заболи ових 20 центиметара у гаћама шта мислите, али ја желим и те како да Бања Лука опет буде јака са рок, метал, панк и хип-хоп бендовима који снимају, имају шансе за наступ на великом фесту и да су жељни рада.
Ја данас тврдим да Бања Лука има само један бенд који може обезбиједити неку пристојну готиву од музике, можда не велику али када би пробали испуцати метак на мало више, можда би и погодили. То је хип-хоп бенд Брутал Протест. Не могу рачунати Кољу овдје, јер колико год био алтернатива сељацима и шабанима, он је култ и величина за себе. Има ту гомила бендова која је негдје вани била и свирала и издавала.
Бендови попут Танкера који су овјерили Wacken фестивал, РГК, Дегенек, Shizomantra, Групна Терапија, 1389, Монумент, Увијек Други, Интерфектор, Звијер, Deer In The Headlight, Свињус, Сатан и мени лично бенд којегa ми је најжалије – Aggresor. Агресору се десило оно што се дешавало и дешаваће се већини бендова овдје – прекретница. Да ли живјети пристојно и радити без много слободног времена или радити неки мало мање угодан посао, али имати више времена за свирке? Нису они били једине жртве тога, има њих ту још море, али то није за осуду. Пар свирки, пар пјесама и ћао, али c’est la vie. Тако да Брутал Протест дугује највише својој истрајности и константном раду то што су направили име у региону.
На крају долазимо можда и до најбитнијег сегмента који се тиче бањалучке алтернативне музичке сцене. Фестивал BL Rising. Млади фест који прави своје прве кораке, ове године ће бити тек друго издање овог фестивала, али је свакако похвално да се уопште неко цима да направи нешто такво у граду. Како је Бања Лука условно речено мали град, нешто око 200.000 становника, знам и осниваче фестивале („малено мјесто, не’мош од зла побјећи“) који су прво издање фестивала прошле године тотално одиграли на карту ентузијазма. Притом одвајајући своје слободно вријеме, своје финансије и вјероватно више пута у дану вербално општећи сами себи са мајкама зашто се уопште упуштају у такво нешто.
Може се рећи да је ово много здрава прича која тек учи ходати и како се плива у пословима организације. Да се зна, није то само рећи бендовима „ајте свират, биће готива“. Та логистика је вјероватно и најгори посао организовања фестивала. Мјесто, тонци (њихов тонац је агресивни филантроп Шкоро), озвучење, бинска продукција, бендови који ће свирати, обезбиједити бендовима смјештај, иће и пиће. И на крају дати новце бендовима, јер нико не свира за бабино брашно, има ту путних трошкова и чега све не. Тако да град и те како треба у фестивалу видјети потенцијал да помогне заједно са публиком да се прича изнесе до краја и оно још важније – да се прича сваке године понавља.
Треба нагласити двије битне ствари у вези феста. Прва је та да је фестивал хуманитарног карактера, значи није систем „што зарадим трпам себи у гузицу“ и то да им ево већ други пут без и једне ријечи City pub излази у сусрет без поговора (сада схватате зашто је ово мјесто позитивна аномалија). Ове године има и метала и рока и хоп-хопа на фесту, тако да је опет један фин одабир, за свакога по нешто. Сада је на потезу публика да се види колико људи може и жели да подржи манифестацију овакве природе. Надам се да ће се Бања Лука пробудити и подржати овакав скуп људи којих је и овако све мање и мање у нашој околини.
Вјероватно ће се и на ову причу наћи увријеђених и пљувати ме што нисам поменуо овога или онога, њихове бендове, манифестације… Али чисто да се оградим одмах и кажем да ме нити занима, а искрено ме боли брига. Ово је истина о Бањој Луци и њеној алтернативној сцени. Надам се тренутна и не још дуго истина, али вријеме ће рећи.
