Marko Šelić Marčelo pisac je kojem se dogodila muzika, iako kako on sam kaže “redolsed objavljivanja dela sugeriše da se desilo obrnuto”.
Objavio je studijske albume De facto (2003), Puzzle shock! (2005), Treća strana medalje (2008) i Deca i Sunce (2010), romane Zajedno sami (2008), Malterego, knjiga prva: Rubikova stolica (2012; izmjenjeno i dopunjeno izdanje 2016), Malterego, knjiga druga: Higijena nesećanja (2017, širi izbor za NIN-ovu nagradu), zbirku tekstova O ljudima, psima i mišima (2009), stotinjak kolumni za razne redakcije i Napet šou (2014), konceptualno djelo koje objedinjuje peti studijski album i zbirku kolumnističko-esejističkih tekstova.
Pažnju javnosti najpre je stekao tekstovima svojih pjesama, kojima je zaslužio priznanja poput nagrade TV Metropolis (najbolja pjesma) i Davorin za 2006. i 2009. godinu (najbolji urbani/rok album), a spot za Pozerište prvi je srpski spot uvršten u World chart express evropskog MTV-a.
Prvi album bio je najprodavanije izdanje godine na listi IPS-a, tada najrelevantnijoj. Nekoliko godina objavljivao je kolumne u Politici, ali i u Huperu, gdje je vodio i rubriku o stripovima. Ovaj angažman ovenčan je Nagradom za najboljeg mladog strip esejistu na Desetoj smotri mladih strip autora Balkana (2010), a od 2009. i poslom jednog od urednika u redakciji Veselog četvrtka, najvećeg domaćeg izdavača stripova, gdje se stara o svim izdanjima Dilana Doga, italijanskog junaka.
Marčelo je nedavno boravio u Banjaluci gdje je posjetio na Sajam knjiga, učestvovao na nekoliko panel diskusija i najavio nove saradnje sa orkestrom “Rock Simfonija” iz Banjaluke. U razgovoru za “Eho-portal” Marčelo govori o književnosti, modernoj muzici, i novim planovima.
EHO: Vaši tekstovi, ponašanje, knjige imaju ogroman uticaj na publiku svih generacija, šta je to što Vi želite poručiti publici, čemu ih želite „naučiti“?
MARČELO: Dobri su ti navodnici, jer da želim da učim ljude, radio bih u školi. (smjeh). Kako to nije slučaj, obično kroz umetnost i aktivizam pokušavam da im skrenem pažnju na neki društveni problem – tako da sami izvuku svoje zaključke. No, nije da uvek želim nešto da poručim, ili bar ne nešto od ove sorte. Kada s bendom sednem da napravimo valjanu ljubavnu pesmu, to sigurno nije iz namere da nešto poručimo. Kada radim na karakterizaciji junaka za roman, to služi dobroj priči, ne nužno i nekoj konkretnoj poruci. Uopšte, ne mislim da je stvaralaštvo naciljano na poruku, jer onda bi čovek mogao naprosto i da odštampa letak na kome direktno piše taj slogan, moto, kredo, dosetku. Stvaralaštvo može sadržati to, ali mora biti i nešto veće od toga. Međutim, verovatno jeste tačno da svi mi celim svojim držanjem, naročito javnim, svetu poručujemo nešto. Ako je tako, dobro bi bilo da to ne bude banalno i prazno.
EHO: Po Vašem mišljenju, u kakvom su stanju “popularna” muzika i književnost danas, šta je to čega se treba čuvati da ne bi izgubili one iskrene kvalitete koje su diskreditovane u današnjem društvu?
MARČELO: Jednačina se, u stvari, tu nije promenila: kao i ranije, treba se čuvati kiča i nesamokritičnosti. Sve loše dijagnoze uglavnom se svode na ta dva. Pri čemu je prvo više napalo muziku, a drugo književnost. Tastatura je učinila da danas više no ikad svako misli da ima šta da kaže – što se nikome i ne može osporiti; nevolja je u tome što te taj utisak o sebi ne čini umetnikom, niti tvoje delo umetničkim. Zapravo, da nije simptomatično, bilo bi simpatično: malo kome padne na pamet da preko noći postane frizer, teniser, arhitekta, astronaut ili pekar, ali svi se osećaju sposobnim za muziku, i naročito, za pisanje, niko se ne stidi da obznani svetu prvo što napravi i da to bezrezervno smatra profesionalnim.
EHO: Koji su planovi u budućnosti, šta publika može očekivati od Vas?
MARČELO: Novi album i novi roman. Radim uporedo na oba fronta i postajem maneken kafe i podočnjaka, ali uživam u onoj pozitivnoj tremi koju uvek imam kada spremam nešto novo: vredi li čemu? Hoće li se ljudima dopasti? Na kraju dana, ipak, vratiš se u sebe i znaš da ta pitanja, premda nisu nevažna, nikada nisu bila presudna. Bavljenje stvaralaštvom bilo koje vrste konstantan je pokušaj da se samosaopštimo svetu – koji će nam onda biti sagovornik ili pak neće, i to je to. Nema udvaranja i podilaženja, radiš kako misliš da treba, najbolje što u datom trenutku umeš, i to je jedini recept.
EHO: Ako se dogodi da imate slobodnog vremena od svih obaveza, koju muziku slušate, šta je Vama omiljeno?
MARČELO: Ne dogodi se (smijeh) Bez šale, ne pamtim potpuno slobodan dan, ako ne računamo odmore mislim da ga nisam imao jedno 15 godina. Ali za muziku se mora naći vremena, i baš zato sam pre koju godinu pazario sebi gramofon: on te vraća stvarnom slušanju, onom gotovo ritualnom, bez preskakanja pesama. Tu bude stvari od “Beatlesa” do “Arctic Monkeys”, od “Portisheada” do prog roka a la norveški bend “Leprous” (kojima uskoro izlazi novi album). Ambijentalna i instrumentalna muzika takođe mi veoma prija, jer moj su posao reči – pa mi, dok radim, odgovara da u etru nema teksta, koji bi mi odvlačio pažnju.
Razgovarao: Zoran MATIĆ
