EHO Portal

Intervju – Branimir Džoni Štulić: Pa, boli me sve, bre

Branimir Štulić, poznatiji kao Džoni Štulić je jedan od najvažnijih umjetnika sa prostora bivše Jugoslavije, pjesnik, književnik, čovjek koji je sa bendom Azra „odgojio“ generacije na Balkanu a i dan danas kada čujete muziku koju je stvarao emocije ne miruju. Džoni je nedeljniku NIN dao intervju, i tako je novinar Stefan Petrović obradovao sve poštovaoce Džonijevog lika i djela.

“Džoni je na jedan posve odličan način demonstrirao na delu svoju pesmu Džoni budi dobar. Nisam mogao da zamislim lepši početak svoje karijere. Imate 23 godine i čavrljate o svemu i svačemu sa Džonijem Štulućem dva sata. Kako to Vama zvuči?” rekao je Stefan za Eho-portal.

Prenosimo vam u cijelosti intervju pa uživajte.

Nisam se iznutra promenio, jedino mnogo više psujem. Meni je svuda isto. Jedan sam od retkih koji i ne spada nigde. Osakatili su me na snimcima, imovina mi je oteta, naplatili su mi veći porez nego što sam zaradio, u ilegali sam već 30 godina, a i zemlja mi je propala. Upotrebljavaju me kao toalet papir, ko god hoće i kako god hoće. U svemu sam omanuo, sem u pesmama

Decenijama je predmet razglabanja pametnih i knjiških ljudi koji, uz pljuge i pivo, kuže svijet. Mnogo pre nego što će mu postati muka i zamoliti nas da ga ostavimo nasamo, ponudio je sreću kao iluzionist, tamnu stranu grada i govor ulice. Nudio je i dosadu, peting i disko muziku, pravdajući oskudnost svojih resursa činjenicom da – uvek može I gore. Pozivao nas je da krenemo oštro, uzmemo stvar u ruke i zaboravimo na strah, pa makar i prvim tramvajem preko Trešnjevke, i makar gradom iskidanim na tisuće djelića koji kruže, ruže, tulumare, traže smisao i slijede svoj trag.

Pjevao je o studentima bez diplome, pijanim šljakerima i djeci koja se ljube na ulicama, ne zaboravivši patuljke sa naslovnih strana, neumorne u hvaljenju carevog ruha koji ga, slučajno zatečenog, učiniše prokleto ljutim. Čitao je novine od juče, odlazeći u noć u potrazi za kartom za sreću pod vedrim nebom grada bez ljubavi, usput pljujući dupelisce preko cijele stranice. Pitao se kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare i koliko je pokradenih misli iza kojih ne stoji ništa osim mržnje, sujete i vlasti. Čini se da još uvek traži odgovor.

A tišina nije mogla čuti poslednje u nizu pitanja koje muči fantoma slobode. To pitanje nosi naslov Između krajnosti i predstavlja biografiju Branimira Džonija Štulića, frontmena legendarne Azre, kontroverznog izdanka Novog talasa čije ime i danas, kada je neman uveliko ušla kroz vrata, a neki novi klinci balave između sebe, kao zadnji vagoni koji luđački tresu – priziva sećanje na pesnika koji gleda samo njihova lica – slavnu artiljeriju koja stiže na cilj. Pojavio se i otišao brzinom kojom nam je ostavio u nasleđe najveće hitove jugoslovenskog rokenrola, revnostan u hronici jedne epohe na različite akorde, Branimir Džoni Štulić je možda ipak čovek finih manira, stranih ovom podneblju i možda ga naše mokre ulice već godinama nisu videle. Međutim, jedan od retkih pristanaka da govori za medije iz Holandije u kojoj živi i stvara, o pomenutoj biografiji, Jugoslaviji, sebi, rokenrolu, devedesetima, aktuelnoj političkoj situaciji na Balkanu i u svetu dao je NIN-u.

Još jedna u nizu vaših biografija dolazi iz pera Ivana Ivačkovića, pod naslovom Između krajnosti. Kako vi gledate na to?

To se službeno zove vodič kroz albume i nema veze sa mojom biografijom. On ne zna ništa o meni. Šta bi onda mogao biti razlog da neko ko ne zna ništa o vama – piše o vama? Ja tu knjigu nisam čitao, ali znam da ima 250 stranica i oko dvadesetak fotografija, što znači da ima još manje pisanih strana od 250. Tako se popunjava prostor. Ja sam izdao 14 albuma, tako da gotovo cela knjiga može da se ispuni fotografijama. Ne znam šta on uopšte ima o meni, sem onoga što može da skine sa albuma i da nešto priča o tome. Ja sam siguran da on laže da je tu knjigu radio tri godine, jer to se radi uvrh glave šest meseci.

Na osnovu čega?

Siguran sam da je – budući ga pratim otkad je počeo reklamirati tu knjigu u intervjuima početkom 2019 – taj Sraćković dobio zadatak da pamfletom odgovori na telefonsko čavrljanje koje je mimo moje volje objavio Balkan info 2018. Ja sam odbio da im sudelujem u programu, ali sam se zadržao u razgovoru sa momkom da ne bi mislio da ga odbijam jer je Srbin, a oni su to snimili i objavili posle mesec dana. Dakle, taj razgovor je objavljen krajem novembra 2018, dok se on već prvih dana januara 2019. pojavio sa reklamom za tu knjigu, što se nastavilo kroz sve medije do današnjih dana. To je, po meni, dokaz da ga sistem podržava.

Sistem u Srbiji, je l` tako?

Da.

Kako se boriti protiv takvog sistema?

To je drugi par rukava, još uvek nisam ovo završio. Ti njegovi intervjui, to je sve bazirano na mračnom iskrivljavanju, podmetanju i laganju, dakle, vidi se da je naprednjački kadar. On me jasno napada. Oblači moju uniformu, i onda, kako da kažem, odzada udara, premda ga Ženevska konvencija u tom slučaju ne štiti, koliko i ne sprečava. On leči svoje komplekse na meni, dodatno gradeći karijeru sebi. Čisti stoker, ili sikofant, ako vam je izraz bliži.

Šta mislite, da živite na ovim prostorima da li bi se to dešavalo?

Pretpostavljam da bi, imajući u vidu kako sada stvari stoje. Ja ne mogu ostvariti nikakvu pravnu zaštitu. Mene pljačkaju naveliko desetlećima, sva ta izdanja, i u Beogradu i u Zagrebu. Ja tu ne mogu ništa. Kad se dođe do suda, potegnu aktorsku kauciju i kažu da sam stranac; hrvatski pandan tome je OIB, jer šta ja imam sa njima da uzimam njihov logoraški broj, a bez njega ne možeš ni do suda. Tako banditski sistem na obe strane sebe čuva. I u oba slučaja radi se o radikalnim Srbima, odnosno ustašama.

Pretpostavljam da te institucije koje kažu da ste stranac verovatno kao argument koriste činjenicu da ste svojevremeno imali ponude da dobijete pasoš i državljanstvo, recimo, Republike Srbije?

Ja ga nisam tražio. Sami su nudili.

A zašto niste prihvatili?

Nisam ga tražio. Što bih ga prihvatio? Svako se može setiti – ej, uzmi pasoš! Neću! Kad ti neko nešto silom nameće, to je isto kao da ti i uskraćuje.

Dobro, ali nisu oni došli da vas vežu za ruke i da kažu kako morate da potpišete.

Pa kako ne. To je pokrenula jedna novinarka na svoju ruku, ili po dogovoru, tada je nastala lavina. Ja uopšte nisam izrazio želju za time. Kažem, zovu me ljudi, dok sam razgovarao – sad više izbegavam razgovore, jer se to snima i stavlja na Jutjub. To je svinjarija. Dakle, krene to svojim tokom, a ja nisam hteo u tome da sudelujem, jer nisam pasoš ni tražio. Svakom kažem, pošto me zovu da dođem, da ne mogu jer nemam pasoš, i onda to bude kao povod… No to je nečasna rabota, jer bi preko mene da operu sebe, loveći poene, kad su već proslavili prvu milijardu uz lignje.

Dakle, čak i da ste ovde, moggli bi se zloupotrebljavati lik i delo Džonija Štulića?

Nesumnjivo bi se moglo. To je svakodnevica. Ampak taj Sraćković je čisti žbir, mislim, mračni špicl. Sad, ja nemam pred sobom papir, šta on sve govori, između ostalog, na primer, u mojoj knjizi Smijurijada nađe podatak – jer jedino tamo ga uzmogne naći – ja kažem, „namjeravajući posjetiti Ameriku, nisam dobio vizu“, a on to „posjetiti“ izvrne u – „emigrirati“. Hteo sam da emigriram, pa nisam mogao, pa sam otišao. Iz toga celu priču izvlači. Znači, on traži sve što može da mi naškodi, a kada toga nema, onda namerno izvrće stvari da na tome i dalje svoju priču gradi.

Koliko je takvom ponašanju ljudi doprineo raspad Jugoslavije?

Tukidid reče da je rat najveća škola. Kad nema rata, onda kako-tako, ali posle rata sve pošandrca. Znači, dok još nema takvih nekih ekstremnih zbivanja, onda kanalizacija ide pod zemljom. Međutim, kad se sve poremeti, tada govna izađu na površinu – kao da ih nema dovoljno – i onda turbo-govna plutaju.

Znači, ratovi su glavni krivac?

Jesu, ali i da nije bilo ratova, kako vetar duva, govna se promoviraju na svakom koraku, jer bez gnojenja nema hleba.

Stvarali ste godinama i neko drugi piše o svemu tome, a čini se da vi nemate dovoljno prostora da reagujete, osim što ste pisali na Skrajbdu.

Znao sam da mu odgovorom dižem cenu, ali, naprosto, stotine laži na koje se ne odgovori postaju istina, i ja sam na to morao odgovoriti.

Problem je u broju ljudi do kojih je stigao taj vaš odgovor, za razliku od onih koji su čuli za knjigu Ivačkovića?

Pa on je svaki dan na televiziji.

Ali vi izbegavate medije.

Nije da izbegavam medije. Ali, sa druge strane, meni su vezane ruke, jer, strogo govoreći, ja sam stranac, apatrid. Mene su sve tri srpske sudske instance – kad sam pokrenuo pitanje plata – dosetivši se aktorske kaucije, proglasile strancem. Opravdanje im je da imam holandski pasoš. Ja ga nemam. Prema tome, strogo govoreći, ja nisam srpski državljanin, a Jugoslavije više nema. Puj-pike, ne važi, seveda. Kao prvo, ja uopšte nisam selebriti. Kao drugo, kako da razgovaramo kad to više nije Jugoslavija. I čemu uopšte govoriti kad ja nemam nikakve veze niti sa Srbijom niti sa entitetima koji su posle rata nastali?

Ako vas neko sutra pozove i kaže: Dobar dan, Branimire Štuliću. Evo, mi ćemo vam pomoći da ostvarite svoja prava ako vi prihvatite državljanstvo Srbije. Da li biste pristali?

Ne.

Zbog čega?

To je ucena.

Ili možda težnja države da vas stavi u okvir pravne zaštite?

Kad država nekog traži, imao ti pasoš, nemao ti pasoš – uopšte se ne obaziru. Obaziru se jedino onda kad su oni na tapetu.

Zbog toga što biste, kao građanin Srbije, možda na kraju ostvarili svoja prava.

Sav moj rad je iz jugoslovenskih vremena, to jest države. Bilo, prošlo! Čemu potezanje bilo čega? Zašto ne iz turskog doba, trajalo je pet puta dulje od Juge? Ovako živite sa glavom u Jugi, a nogama u regiji, i onda se čudite šizofreniji.

Taj rad, iako nema Jugoslavije u kojoj je nastao, ipak postoji i, kao što vidimo, na ovaj ili onaj način koristi u ovoj i ovakvoj Srbiji?

Da, na moju silnu štetu, kojom ustaše vlast finansiraju, a vas istrebljuju.

Opet se vraćamo na isto – jedini način je da kroz srpsko državljanstvo tražite da vam se vrati ono što je vaše.

Em me pljačkaju, em da im popušim. Ne dolazi u obzir.

Kako živite? Šta radite u slobodno vreme? Svirate, pišete?

Da, ne mogu bez rada. Imam sve manje vremena, pošto je vreme više od novca. Radim Mahabharatu, i upravo sada prebacujem ovu… napravio sam i Ilijadu i Odiseju sa muzikom i upravo se sada bakćem sa time.

Kako publika koja vas prati na internetu reaguje na to?

Publika? Ja te fraze nikad nisam voleo. Ja sam voleo dve stvari u životu: fudbal i sviranje, zato što mi je sviranje igranje. Publika, ako dođe – dobro. Ako ne dođe – isto tako. Ja volim igru samu po sebi.

I šta je vama draže, muzika ili fudbal?

Sad mi je ostala samo muzika, nažalost.

A što nažalost? Ljudi vole muziku, ljudi vole Azru? Čini se da su danas, toliko godina nakon raspada Jugoslavije, Džoni Štulić i njegova kritička oštrica potrebniji više nego ikad.

Jeste, ali onda je bilo daleko bolje nego sada, premda nikad nije sjajno, mislim, život nije bajka.

Nikad nije sjajno, ali pretpostavljam da čak i vi iz Holandije vidite kako stoje stvari ovde: muzika, umetnost, politika. Pojedinac je u takvom sistemu mali pion na šahovskoj tabli koji igra kako neko svira. A svirač nije Džoni Štulić ili drugi umetnik koji „razglaba mnoge stvari i kuži svijet“.

Kritika sistema, to je privatna ili politička stvar?

Ali politika nije privatna, politika je sve što nas okružuje.

Jeste. Pesme su mi uspeh napravile – melodija i tekst. Ali to što sam imao svoje mišljenje možda mi je pomoglo u nekim stvarima, koliko i nije, no strogo govoreći – ja nisam političar, nisam živeo od politike. Nazad na umetnost. Šta je zadatak umetnosti? Da ljudi budu bolji od onog što jesu, to bih ja rekao. Da ih radi boljim, a ne gorim; ako ih radi gorim – onda to nije umetnost. Umetnost je suprotna prirodnosti. E sad, kao i svaka medicina i lek, mora da bude propisana. Ne možeš ti zaslađeni lek uzimati sa velikim kašikama i čašama, kad je samo mala doza dovoljna. Znači, sve se može otrgnuti kontroli. Čas posla može izaći kanalizacija na površinu, to uopšte nije teško niti je ikakva mudrost. I zbog toga ne može biti umetnost kad se izlažu kolaži upotrebljenog toaletnog papira na zidu. To po meni ne može da bude ravno Sikstinskoj kapeli.

Koliko na prostorima bivše Jugoslavije danas fali umetnika vašeg kalibra? Ima li ih uopšte?

Ne mogu ja da budem poklopac svakom loncu. Ako baš treba da dam odgovor…

Treba. Vi ste Džoni Štulić i morate da budete poklopac svakom loncu.

Pa, ne baš. Znam da igram kriket, ali to ne znači da znam da igram vaterpolo. Dakle, mogu da se setim svoga vremena, recimo, 81. godine, još je bio Krleža… Tito je bio pre toga, to je čovek koji je stvarno bio kao što treba da bude, mislim, niko nije savršen. A mimo toga, doista se ne sećam nikoga, ako sebe zanemarim.

Ali čini se da ste vi u svojim pesmama kritikovali Tita?

Pa ne, ne. Jeste, drži se da je to pesma: Ko to tamo pjeva, ali ona zbilja nema toliko veze sa njim, koliko sa raspolaganjem tuđom mukom, što je univerzalna tema.

Kao da ste, sa ove distance, shvatili da je Tito bio bolji od svih koji su ga nasledili?

Tu nema usporedbe. Tito se pokazao boljim čovekom od samog sebe. Kao da uspoređujemo spejs šatl i koturaljke.

A da li vam nedostaje to vreme: Jugoslavija, svirke, sve to?

Ne, što ne znači da je do potonjeg trebalo doći. Sećam se par epizoda. Sredinom osamdesete, dobio sam pismo da se negde u Americi sviraju moje pesme, ali meni je Juga bila kraj sveta. Međutim, već dve tri godine kasnije postala mi je premala. Kad sviraš, obiđeš sve, onda ti je premala. Meni je bila igralište na kojem sam pokazivao svoje sposobnosti. Recimo, kad je došla, ne znam kad već, devedeset prva i rat, ja nisam hteo taj raspad Juge, jer mi je to bilo igralište. To nije bilo politički. Često se događa u životu – postoje fudbalski navijači koji se biju za svoj tim i prolivaju krv, ali ne dele međusobno novčanike. E sad, nađeš se, ja sam se posle raspada Juge našao… Ali to ne znači da ću deliti novčanike sa ovima koji su hteli Jugu iz svojih razloga. Juga je bila prostor za pljačku inima, žive od pljačke, ja ne… kažem da se često puta u životu nađu potpuno suprotne osobnosti kako navijaju za isti klub iz potpuno drugačijih pobuda.

Stvarnost govori da je raspadom Juge ta pljačka koja potiče iz nje dobila mnogo veće razmere?

Pljačke je bilo i pre, samo je nije bilo toliko. Ni Tito dok je bio živ tu nije mogao ništa specijalno, jer Juga je bila kao švajcarski sir, rupe na sve strane. Ali ipak se, kako-tako, držala. No dobro se sećam SOKOJ-a. Ja sam bio prisiljen upisati se u SOKOJ, jer Jugoton nije isplaćivao autorske honorare, nego je to išlo preko SOKOJ-a. Međutim, honorari ne dolaze. Ja dođem do njih, početkom osamdeset prve, vele – druže Štuliću, mi od sedamdeset četvrte prelazimo na kompjutere i zbog toga ne obračunavamo honorare. Dakle, oni su prelazili na kompjutere od sedamdeset četvrte sve do rata. Znači, oni ubiru pare, ali ne isplaćuju honorare. I nije to bio slučaj samo sa mnom, već je važio za sve. Naravno, u to moje vreme, to su 99 odsto bili pevači koji nisu imali sa time problema. Međutim, ja sam bio autor. Shodno, i za Tita se govorilo – „krao je, ali je dao i drugima da kradu, a ovi samo za se“. Ali pošto svak po sebi svet sudi… Rečju, taj mentalitet je urođen, i ko god se nađe gore, on ne zna ništa drugo nego da krade. Sloba, na primer, upadne u savezni platni promet, što bude okidač za rat; od jedanaest milijardi dolara, šest se povrati no pet ispari, dabome.

U pesmama ste na neki način predvideli sve čemu svedočimo godinama kasnije?

Pa meni je smetalo to nešto iza zidova. Ja sam to osećao. Nije to tako jednostavno. Ja sam lično slutio u čemu je fazon, ali imao sam svoj posao. No kužio sam da nešto ne štima i držao sam to za se, a kad se to kao tačan predosećaj kasnije pokazalo, e tada mi je film pukao. Mora čovek imati dokaze.

U pesmi Pavel kažete: neman je pred vratima. Čini se da ste njome objasnili sve?

„Moglo bi i tako, mornari, ako obećate da me nećete….“ Ali, hoću da kažem za ovo kad čovek oseća. Ima dobra priča o jednom koji je imao bol u mudima, i doktori šest meseci nisu uspeli ništa da mu nađu. Onda su rekli – slušajte, gospodine, možemo ili da sečemo ili da trpite, veli – seci. Oni odseku. On šest meseci kasnije ode kod krojača po novi sakó, i onda se ustanovi da mu je stari sakó bio pretesan ispod levog pazuha, i to je bio razlog, jebiga.

Juga se raspala jer smo mislili da su muda u pitanju, a bio je sako?

Bilo je levo pazuvo u pitanju.

A hoćemo li opet imati šezdeset osmu?

Često te pesme ne odražavaju moj stav, to je kao kad scenarista radi scenario za film. Tako, dosta stvari o kojima sam pevao ne predstavljaju moje mišljenje. Isto kao i crtež ili karikatura, masa stvari te obasipa i zbog toga pričaš o njima.

Početkom devedesete ste pričali o Balkanskoj partiji rada?

Jeste, golih kuraca. To je bio moj poslednji napor. Pokušao sam sve što je bilo u mojoj moći da sprečim rat. Ja sam nju, zapravo, prvi najavio na televiziji, tad je bio samo Savez komunista. Onda me je vreme pregazilo – uskoro su, posle već godinu dana, nastale brojne partije. Poznat sam inače po tome – prvi krenem, zadnji dođem.

Pa hoćete li doći, mnogi bi dali sve da vas čuju makar još jedanput?

To je lako reći. Ja sam napravio zavidnu količinu muzike. Po svom ukusu, popunim 3, 4 diska svojim pesmama; Bitlse samo dva diska. Takav mi je ukus – do karaktera i sudbine se još nisam dovinuo. To nije samo pevanje nego je i energija i ceo jedan skup drugih stvari. Ja sam to voleo, ali sam iz tog sveta izašao. Međutim, moramo uzeti u obzir da je sad sve digitalno i da se sve promenilo. Stvarno je nemoguće to ne videti. U ono vreme je bilo moguće fizički svirati. Međutim, sada u svakom selu svako ima po pet telefona. Ti se negde pojaviš i ceo svet te u istom času vidi da si ti tamo. Eto, tako se više ne može prangijati kao što se pre tamburalo.

Vi biste, i u ovim okolnostima, sigurno napunili nekoliko arena u Beogradu.

Mogao bih i mesec dana.

Pa što ne dođete?

Pa ja sam osamdeset prve mogao svirati na beogradskom hipodromu, ali nisam hteo. Onda sam bio najpopularniji. Tad se, uostalom, u Beogradu pojavio fazon – „ako imaš praznu kutiju šibica, napišeš Azra, baciš je na Terazije, za 15 minuta se zakrči sav promet“.

J*bali ste majku svojevremeno. A možete i sad, kad biste hteli?

Nisam. To mi nije bio posao. Ali to je bilo pre 38 godina. Ne opet. Razumete? Nije to… Nemoguće je to vratiti. Ja mogu doći, to je posao kao i svaki drugi, ali to više uopšte nije to.

Zašto?

To više nije jabuka koja ima prirodnu koru, nego je genetski prerađena hrana. Ja sam isti, ali je sve oko mene drugačije.

Ljudi koji vas vole nisu.

Nema više te draži koja je bila ranije.

Osetili biste je kad biste došli.

Onda je postojala neka bodrost, a sad toga više nema.

Ima i nje. Mnogi bi sve uradili da svirate.

Pitanje je. Ali onda dolazimo na onu staru priču o Hristosu, 5.000 ljudi i jednom hlebu. To ne može da funkcioniše. A ovde je jedan hlebac na pet miliona, štaviše.

Daleko smo mi od Hristosa i vi ste Džoni Štulić a ne Hristos, ali vas vole.

Jeste, ja sam krajem devedesetih, tu negde, prelazio neki pešački prelaz na semaforu, i dvojica domaćih u automobilu pričaju, kad jedan kaže: „Vidi ga, Isus!“ A Bosanac će im sa stražnjeg sedišta – „Ma to nije Isus, to je Džoni“.

I sada bi bilo isto.

To „isto“ bi ubrzo postalo štos. Šta će mi ta silna voda? Ko po trnju bos.

Da nam pomognete.

Opet kažem, kad dođe stani-pani, onda se pokaže ono što je, tačno onako kako je. Isto kao fudbal, možeš se žaliti i na sudije, i na vreme, i na šta god hoćeš, ali uvek se pokaže ono što je: samo jedan može biti prvak, ali tri ispadaju. Plus, društvo je veliki broj pojedinaca i ta interakcija među njima i sve to skupa daje to što je. Jugoslavija je bila dobra u timskim sportovima: rukomet, vaterpolo, košarka. Ali, fudbal loš. Zašto? Zato jer je bio prenarodski. Mora biti neki elitizam da bi bilo nešto bolje, nije li?

Svojevremeno ste opevali carevo ruho koje hvale patuljci sa naslovnih strana.

Sada je toga još više.

Baš zbog toga na naslovnicama nedostaju ljudi poput vas.

Gospode Bože. Ja sam pisao nešto o Titu. O Titu je inače skoro nemoguće išta reći. Radio sam celu godinu na njemu, uopšte nisam uspeo da ga uhvatim. Njemu iz svake nozdrve plamen seva. Ja sam siguran da je njemu život bio kudikamo zdraviji dok je bio u ilegali, tad je mogao da živi. A kad je došao u zlatni kavez, ja se čudom čudim kako je uopšte mogao da izdrži, jer kavez je kavez, pa bio i od dijamanata.

Kako vama, iz vaše ilegale, izgledaju sve države koje su nastale nakon raspada Jugoslavije? Ima li u celoj toj priči onoga – budi mi silan i dobro mi stoj?

To je bio jedan teatarski song, kao „pimpek moj, pimpek moj, budi mi silan i dobro mi stoj, i ničeg se ti ne boj“. Ja sam to, radeći, stvarno mislio na svoj nežnik.

Šta ste voleli u Jugoslaviji?

Meni se sviđao Tito i ja sam voleo tu nesvrstanost i taj stav. Sad, to je na površini, naravno. Sigurno je bilo stotinu podruma ispod toga. Što ne znači da je baš sve valjalo. U odnosu na ovo, tada je sigurno bilo bolje. Tada sam još nešto i radio, a sada zacelo ne bih nežnikom ni mrdnuo.

Kako izgleda vaš život danas: nema Jugoslavije, nemate toliko kontakata sa

ljudima sa ovih prostora?

Nisam ni onda imao kontakte, osim što sam svirao. Ja sam voleo da sviram. Jedan sam od retkih koji je obišao celu Jugu, i to mi se sviđalo. A jedan sam od retkih koji i ne spade nigde, i to sam primetio. Ja sam jedinstven.

Kako gledate na svetsku scenu: Honkong, Greta, Bregzit, Tramp?

Pa svaki dan ispadne nešto novo, to su medijske stvari, jer kad ne bi bilo medija o tome se ne bi ni znalo. A čim imate medije u igri, onda imate i namerno plasirane vesti. Treba reći popu – pop, a bobu – bob. Postoje i dobre i loše stvari. Recimo ova Mreža.net je dobra za studiranje, ali loša stvar je što ljudi posao gube.

Kod nas ljudi gube posao nezavisno od interneta: ako se ne pojave na mitingu i ne skandiraju, ili ako se usude da se usprotive – po sistemu stomak ili kičma.

Ja bih radije crkao od gladi. Ali koliko znam povest, Srbi su uvek bili u prvim redovima svetske revolucije.

Ali prilike su takve da smo daleko od revolucije, kako gledate na Srbiju danas?

Kad vidim kakvi se zakoni uvode u Srbiji, bolje je da je nema nego da se tako živi.

Jeste li ispratili slučaj sa naslovnom stranom NIN-a?

Mislim da to nije neka velika stvar, i da ima daleko važnijih stvari od naslovnica I karikatura.

Ali vlast se plaši karikatura i vidi ih kao nešto veliko?

Izbori su važniji. Postoji državica u Centralnoj Americi gde deca broje glasove. I to je Staljin vrlo dobro znao, pošto je on – ko bi to bolje od njega znao – tako na vlast I došao – „nije važno ko i koliko glasa, nego ko broji glasove“. Druga stvar, u tom biračkom spisku ima sigurno milion nepostojećih glasača, jer vidim da na izborima u Srbiji i Hrvatskoj ima više glasača od živih ljudi. Gde su deca? Bebe ne glasaju, a i kako bi kad su ih pokrali, za novce, dakako. Kako može biti više glasača nego što ima živih ljudi?

I kako sa tim na kraj. Gdanjsk osamdesete?

Ne mogu sada iz glave, treba čovek da razmišlja kako sa tim na kraj. Ali samo da kažem, kad izlaziš na izbore sa milion nepostojećih glasova prednosti, tu ne može niko ni da ti prismrdi. To spada u poluge vlasti. Bilo je toga i ranije. U Slobino vreme, ja sam se smejao, kad je nešto trebalo odjedanput bi se pojavila udruženja preživelih boraca Prvog i Drugog srpskog ustanka i niko na to nije reagovao. Dvesto godina stari ljudi žive i još uvek politički deluju. Kako je to moguće?

Kako pomoći običnom građaninu u celoj priči?

Molim lepo, za tango je potrebno dvoje. Ako je građanima svejedno, šta bi se neko oko toga…

Ali šta ako građani nemaju vremena da razmišljaju nego rade od jutra do sutra za dnevnicu?

Ne radi se o razmišljanju nego o varanju. Otuda veverice i mladi majmuni – kao totemi – u omatorelom pučanstvu.

Pevali ste o Gdanjsku osamdesetih, gde vidite svet u 2020-im?

Nema dobrih pokazatelja, vidim da ide sve gore i gore. Velike su energije, kao kad brane pregrade vode. Tako pregrađen život će morati da pukne.

Gde je Štulić u tom pucanju?

Pišem knjige. Imam puno toga da uradim, a nemam vremena.

Protestantska etika?

Ma ne, ja sam uvek bio radan čovek.

Da li ipak postoji mogućnost da radite i na prostorima bivše Jugoslavije?

Sumnjam.

Kada tako kažete, postoji makar 0,1 posto mogućnosti da dođete?

Opet dođe na isto – ono što je, i ono kako je, i onda… Ja sam u toj kategoriji da mi je najbolje tamo gde me niko ne poznaje.

Obožavaocima je najbolje tamo gde Džoni pusti glas.

Pevam narodnjake ko slavuj. Međutim, izgleda da sam se zajebao totalno, jer da sam znao da će sve ovako ispasti verovatno bih igrao badminton.

Ipak vam je bolje pristajala uloga protočnog bojlera koji izbacuje bes i

frustracije nekoliko generacija kroz pesmu.

Svi koji su pisali o meni, napravili su skorup od lažnih stvari, koje su doslovce mit, i nemaju veze sa mnom. Papazjanijom su stvorili lažnu sliku o meni.

Šta ćete raditi posle ovog razgovora, dajte malo prave slike?

Što i dosad. Moram završiti ono što započnem. To je rutina. Lična higijena. Naviknut sam na to. „Navika“ – po Pindaru – „kralj svega“.

Čitav vaš opus je protiv idolopoklonstva, a postali ste idol mnogih?

Zbilja? Homer kaže da je rečima polje široko, može se svuda: gore, dole, levo desno.

Kuda je Azra otišla sa rečima?

Prvo sam imao melodiju, onda sam pisao tekst, otkako instrumentali, ako nema teksta, nikog ne zanimaju. Tada sam se setio – kad sam počeo da radim tekstove – kako je Smetana iznalazio tekstove za svoje opere. Išao je danima i vrteo melodiju u glavi dok mu ne dođu reči. Onda sam i ja danima nosio melodiju, i onda idem, hodam, i tražim da mi padne reč koja će pokriti tu melodiju, što je inače grdan problem. Naime, ja sam sve melodije stvarao na engleskom, koji je podosta kraći, a naški je dobrano dulji. Kad engleski ima reč od jednog sloga, gde ćeš da nađeš našu reč? I ako nađem, onda moram da je sledim, ona mi diktira ton. To je bila grozna zavrzlama, a ja sam hteo da imam priču unutra, da ne bude bezveze, jer mrzim bezvezno. Znači, kratke crtice, i sa njima dobivam dražesne krokije. Međutim, makedonske narodne pesme, taj jezik je fantastičan – jedan kroz jedan. Koju god liniju izvučeš, nema nikakvih problema. Taj jezik je fantastičan za melodiju, nije razvijen, ali je za pesme perfektan. Da bi se pevalo, ti moraš da imaš slatke melodije. A te slatke melodije mogu da prate jedino najbezveznije reči. Tako da je nemoguće pomiriti te dve krajnosti. To je tehnika kad radiš pesmu, znači kad kalemiš tekst na melodiju. To je čist zanat. Uglavnom sam uspevao.

Koliko ste se u tom zanatu oslanjali na društveno-političku situaciju u pisanju tekstova?

Može se mačka oguliti na bezbroj načina, tako i pesma, ali sam hteo da to ima nekog smisla. Ja sam inače veoma načitan čovek, tako da mi je to došlo samo po sebi.

Ali i da ste imali najapsurdiji ili najvulgarniji tekst, prošao bi zbog vašeg imena.

Vulgarno je recimo kurac, a umesto njega se upotrebljava – penis. Kakva je razlika između penisa i kurca?

Nema je.

E, to hoću da kažem. Mislim da su ti cenzori grubi, vulgarni i bezobrazni skorojevići, u tome je poenta.

Stvari treba nazvati pravim imenom?

Pa da, treba, da, ko se usudi.

Ali onaj ko se usudi može proći kao bos kroz trnje.

Probaj. U svakom slučaju, osnovna stvar je znati svoj posao i usavršavati se u njemu i uživati u tome. To je, opet, recept za sreću, pretpostavljam. To ga drži, to ga pumpa, ako tu napreduje i to vidi i zadovoljan je sam sa sobom, onda mu niko ne treba.

Jeste li vi bili zadovoljni dok ste radili ovde?

Ma nisam ja nikad bio zadovoljan.

Zbog čega?

Imao sam svoje razloge… Osakatili su me na snimcima, imovina mi je oteta, naplatili su mi veći porez nego što sam zaradio, u ilegali sam već 30 godina, a i zemlja mi je propala. Upotrebljavaju me kao toalet papir, ko god hoće i kako god hoće. U svemu sam omanuo, sem u pesmama, uz nekolicinu izuzetaka.

Šta je sa ljudima iz Azre?

Bilo ih je dosta, ja sam promenio deset postava. Oni koji su sa mnom svirali, svi su dobili, niko nije izgubio: ne samo da su dobili plate, već su dobili i ime, a dobiti ime je… To niko ne može da plati.

Ima li i njihovog doprinosa Azri?

Ja sam sve radio – bio sam kompozitor, tekstopisac, aranžer, finansijer, producent I još sijaset drugih stvari. Najviše sam radio sa tom Azrom MK IV, to je bio trio. Sa njom sam vežbao tri meseca. Posle toga sam vežbao najviše dva tjedna. Ta tri meseca, ja se vrlo dobro sećam, bio sam grozno frustriran, jer nisam imao nijedan sekund za sebe. Bukvalno. Dva časa probe… postavim bubnjeve i postavim bas, i onda ispadne da sam pesnik i da nemam veze sa muzikom. Zamislite, jednu sekundu za sebe. Ja sam na licu mesta svirao nastupe iz glave, doslovce. I kad kažem da sam ja Azra, to je bukvalno i doslovno tako, pošto nisu iznašli nijedan jedini ton koji ja nisam postavio. Jedini ton koji je prošao mimo mene je fidbek na prvom albumu, basista Mišo ga je dobio i to piše na albumu. Ja nisam uspeo iz prve – posudio sam gitaru u njegovom naselju – i dam njemu, i njemu uspe. To je bio jedini ton, premda sam i njega postavio. Sve ostalo je sto posto moja muzika. Kako bi drugačije i moglo biti, ja sam kompozitor, a ne oni. Ljubav dođe i prođe, ali interes ostaje. Ja sam tražio ljude po celom gradu, koji bi svirali, a ova dvojica iz MK IV – jer vojska ih je čekala – su i sami znali da imaju dve godine lufta i zjakanja i da savršeno ništa ne gube. K tome, sve im je bilo osigurano: imao sam ime, mogućnosti za nastupe, da ne pominjem pesme. Tako da ih apsolutno ništa nije koštalo. Oni su samo, kao stare frajle, dolazili na gotovo.

Kakvi su bili ljudi na koncertima?

Sećam se par epizoda. Ja idem prema mikrofonu, a imao sam crne konobarske pantalone koje su imale štraftu po sredini. A ceo prvi red opazi tu štraftu i u znak protesta napusti salu, jer kakav sam ja to panker kad nosim takve pantalone. Sedamdesetosme videh u Požegi kako se lica desetine pankera u nelagodi prosto tope, ne znajući kamo pogledom svrnuti, jer smo došli običnog izgleda, za razliku od njih izbušenih noseva, ušiju, frizure, bogzna šta. U Svetozarevu nam je neko posle koncerta isekao barem dve gume na autu. Sve to zajedno daje smisao životu.

Je l` bilo devojaka?

Moram da kažem, ono što sam primetio do uspeha Novog talasa, do osamdesete, na mojim koncertima nisi mogao ženu da vidiš. To uopšte nije štos. Doslovce. Suprotnosti se uvek privlače, kao što je slučaj kod Bitlsa, kojima je pretežno dolazila ženska publika, a na Stonse je išla muška. Zato što su Bitlsi muški, a Stonsi ženski bend. I pošto je kod mene uvek bila muška publika, onda je zaključak da sam ja jedna solidna pička. A i na početku se mislilo da je Azra pevaljka iz Makedonije, doduše, ponešto muškobanjasta.

Nedostaje li vam da svirate koncerte?

Delomično, ali vreme čini svoje tako da mi sve manje i manje nedostaje. Defakto, ja sam plaćao da bih mogao da sviram, nisu mene plaćali. Meni je to sloboda. Meni je sloboda kao vazduh. Nikad nisam nikoga prevario, sve sam platio i sve stvorio bez ikakve reklame. Meni je to najveća zadovoljština. Kad ti imaš reklamu – što znači popravka – i sponzore, kakve to veze ima sa slobodom?

Kako se osećate kad izađete na scenu i kad „pevaljka iz Makedonije“ počne da gruva?

Isto kao i u fudbalu. Mora čovek da se zagreje. Prvih pola časa je zagrejavanje, sredina kako-tako, ali kraj – ne mogu više da stojim na nogama. U fudbalu sam, recimo, gubio dve kile, a na koncertu četiri. Nije teško stajati i svirati. Međutim, teško je pevati, jer su sve oči uperene u tebe, i čim se ti pojaviš oni ti uzmu 50 posto energije, jer oni ne dolaze da čuju kako ti pevaš, niti da te vide. Oni dolaze i čekaju da napraviš harakiri, pa da do kraja života imaju šta da pričaju. Kao, bio sam tamo kad je on napravio harakiri. Ljudi su bolesni.

Pa svi smo mi pomalo bolesni. Verovatno i vi?

Tamo gde si, tako se ponašaj. Samo da završim: I onda ti pevanje uzme celu dušu…

Sutra da napravim anketu, svi bi hteli da ga čuju.

Možda da, možda ne. Ali kad dođe stani-pani, pokaže se šta je šta, i uvek ostaneš tako – nigde nikoga. Tako da ja ništa u to ne verujem. A imam svoje uši i sam, i čujem da li mi je nešto uspelo ili nije, tako, ne treba me ni hvaliti ni grditi, se razbire.

Šta mislite o drugim grupama sa ovih prostora: Haustor, EKV, Bijelo dugme?

Primetio sam da sam snimio pet stvari od Bregovića, od Rundeka nijednu, od EKV-e nijednu. Dakle, ne postoje.

Nezavisno od toga?

Osnov svega je pesma. Pojedinac ili grupa tu ne igraju ulogu, već pesma. Na njoj počiva sve što se tiče muzike. Kao što ni fudbal ne može da se igra bez lopte.

Kakve su vlasti na prostoru bivše Jugoslavije? Da li biste ih menjali?

Nemam pojma, sve ne pratim. Moram da kažem da, što se tiče jezika koji određuje pripadnost – ja ga zovem naški – on pokriva Srbiju, Hrvatsku, Bosnu i Crnu Goru, a Makedonija i Slovenija su drugo… Vidite, nije stvar u vlasti, nego u onome što je. A to su banane.

Kako stati na put tim bananicama?

Trebalo bi početi stvarati neke vrednosti koje će stvaraoca učiniti boljim, pa će onda krenuti kao lavina na suseda, pa na trećeg i tako dalje, dakle, stvaranje nematerijalno- materijalnih dobara i vrednosti koje su bolje od ovih današnjih.

Kako stvoriti te vrednosti? Revolucijom?

Revolucija nije problem, problem je da će opet isti ljudi izaći na površinu, jer ljude ne možeš menjati. Možeš imati prevrate svaki dan, ali ljudi su isti. Meni je Homer vrednost 3.000 godina; Mahabharata 5.000 godina; Tukidid – sve ono što sam napravio u knjigama. Ali, recimo, ti kad radiš tu, ne znam, pišeš, onda nastojiš da imaš stila, jel`? To je već mala vrednost. Onaj tamo, kad nešto čisti ili proizvodi, nastoji da to bude kao što treba. Dakle, šta god da radiš, daš sve od sebe da napraviš najbolje što možeš.. Ako si na pokretnoj traci, onda će roboti da te zamene, jer oni „znaju“ bolje od tebe. Ali ne možeš svakog da vučeš za uši – ili je, ili nije. To su nepromenjive konstante ljudskog života, jer ljudi su ko lišće – tek sazre i padne, i drugo dođe, i tako ukrug – život je kratak da se iznađe bolji sud.

Jedan takav dao je sve od sebe i zbog iznošenja u javnost podataka o poslovanju Krušika iz Valjeva završio u kućnom pritvoru.

Dobro je i prošao. U sedamdesetima bi zbog punih tankera nafte pod mostom. Uzbunjivači nisu potrebni ako je sistem postavljen kako treba. A ako nije postavljen, neće ti pomoći nikakav uzbunjivač. Ono što je na lošim temeljima je na lošim temeljima, volio ti to ili ne.

Ovde je izgleda sve na lošim temeljima.

Onda treba nanovo postaviti temelj kuće koja neće biti na močvarnom tlu, ili zidati Skadar na Bojani ugrađujući ministricu.

Kako?

Kao dizanje kuće po nalozima slučajnih prolaznika. Otkud ja znam, to je tvoja stvar, ti tu živiš, imaš tu kolege, pa se posavetujte i smislite kako ćete.

Mnogi od njih, linijom manjeg otpora, odlaze tamo gde je sigurnost i novac, a to je blizu vlasti.

Pa to je tako. Jer kad bi to bilo drugačije, onda bi i sve drugo bilo drugačije. Tako je kako je. Nisu to problemi od juče. Oni su otkad ljudi postoje.

Godišnje Srbiju napusti 50.00 – 60.000 ljudi, šezdeset hiljada Štulića. Gde je onda njena budućnost?

Taman posla, niti sam ekonomski migrant, niti su oni kompozitori.

Ali mislili ste svojom glavom, kao i oni. Dakle, kakva je budućnost zemlje čiji natalitet gubi od mortaliteta i migracija?

Ako po tome gledamo, nema je. Nestaće u sledećoj generaciji. Moguće je da će se isto zvati, ali će biti drugi ljudi. Ja to gledam kroz Tita, on je bio historijsko sidro. Generacija obično traje 30-40 godina. Dve generacije posle Tita izbrisaće ovih 15 vekova pre njega.

I kako ćemo mi koji ostajemo ovde?

Isto ti je, bio ti tu ili negde drugde. Sve ti je kako ti je posloženo u glavi.

Jel` vama bolje tamo ili da ste ovde?

Meni je svuda isto.

Pa što onda ne dođete?

Ne mogu, jer me žena izdržava, ne znam ko će tu da me izdržava.

Naći ćemo vam ženu da vas ovde izdržava.

Taman posla. Draže mi je da mašta o meni i hotelskoj sobi nego da se razočara. Drugo, moje pljačkanje smatram izravnim udarom na mene, tako da preko toga nikad neću preći. To su teške stvari na koje se neki ne obaziru. Tako, bolje mi je da nisam tu.

Pomenuli ste suprugu. Da li vam ona predstavlja podršku u svemu tome?

Ne, ne, to je privatna stvar.

Dobro, nećemo o tome.

Ne, ne, ne, nije moj odgovor da je to privatna stvar, nego između nas je to privatna stvar. Ona se ne petlja u moj, niti se ja petljam u njen posao.

Znači niste se mnogo promenili, sve je isto samo vas nema?

Ne, ne, nisam se iznutra promenio, jedino mnogo više psujem.

Je l` mogu da vas iznerviram da me opsujete?

To izgleda kao u onom komadu Oslobođenje Skoplja. Hodaš na štakama i ništa drugo ne radiš nego samo psuješ.

Zašto ćete sutra psovati više nego što ste danas?

Izlazi mi para na uši. Kažu da se svaka žena porađa na svom jeziku, a muškarac, kad ga boli, mora da psuje.

A šta vas boli?

Pa, boli me sve, bre! Sve, jebote! Sve ono što ne volim. Ono što ne podnosim ni u snu da vidim, nameće ti se i gura te na silu, pa mislim se, to je kao kad ti neko gura prste u oči, i ti kažeš jao, a on se čudom prenemaže i kaže: gledaj ga, kaže jao!

Jeste li revoltirani zbog insistiranja da se vratite, u kojem ni ja nisam zaostao u ovom razgovoru?

Ma ne, ne. Uopšte nije fazon u tome, nego gledam kakva je cela politika na ovom svetu i gledam kakav je moj posao i kako sam totalno ne samo opljačkan nego mi je i oteta sva imovina, dok se veverice i mladi majmuni teše klikerima.

Hoćete li vratiti to nekada?

Moram. Ali to je politizovano. Ja to pričam više od 30 godina, a uveli su zakone da moraš da prijaviš, čak i ako ne znaš, a na ovom se prave ludi. „Što se više zakona obznanjuje, bit će više lopova i razbojnika“, veli Lao Ce. Prema tome, to je svinjarija na kub. Pesma nad pesmama. Ima u Odiseji, kad se ljudi pretvaraju u svinje i obratno. Znači, kad svinje pretvoriš u ljude, oni će se pomladiti, inače neće im se među ljude dati.

Mene ne bi čudilo da ipak zasvirate. Ima u vama još te krvi.

Strogo govoreći, da bi čovek mogao opet svirati, morao bi godinu dana primiti u ruke gitaru, što nisam, jer radim masu drugih stvari, kao i u svakom poslu.

Pa da li vam se svira sada dok pričamo?

Tja, volim svirati, ali mi se ne svira, kako bih rekao, to ti je kao kad prilaziš devojci, kako se to kaže, ofirati… Dakle, nešto što ima draži. Ali kad toga nema…

Mnogi u vama vide tu draž, još kad biste vi videli u njima.

Da se ne lažemo. Nije zlato sve što sija.

Ma vole vas.

Pa dobro, volim i ja, ali treba nečeg pouzdanog. Ljubav ide kroz stomak…

Zvoni vam telefon, neko kaže svirajte u Beogradu ako volite.

Ne, to nema veze sa mnom, da prostite.

Ja vas pitam… Nemojte oduzeti bar malo nade.

Ne, ne, ne. To je pogrešno postavljanje stvari. U redu je sentiment i ljubav, ali to nema veze sa tim kako stvari funkcioniraju. Onda udaraš glavom u zid sve vreme. Sentiment je sentiment, a stvarnost je stvarnost. To nema veze sa ljubavlju i simpatijama, već sa onim kako je.

Šta biste rekli čitaocima NIN-a?

Da se NIN čita i sleva nadesno i zdesna nalevo isto. Nin je inače veoma staro mesto, moji su poreklom iz Nina… Pravim se blesav. Sasvim kao što treba. Dakle, NIN se još dobro drži prema ostalima. Ja inače novine nikad nisam podnosio. Bežao sam od medija ko đavo od tamjana, a sad je milijardu puta gore. Korektan medij za mene je onaj u kojem nikad nisam bio. Tako se pokazalo.

Stefan Petrović

);
Visit Us On Facebook